Ovogodišnji Brutal Assault je ispraćen od strane Metal Serbia tima, i mogu vam reći da smo se odlično proveli. Masa dobrih i nekoliko vrhunskih bendova, uz par pikanterija koje se teško mogu čuti u Srbiji, a i šire, uz odličan provod i relativno jeftinu kartu, sve su to stvari koje su učinile da Brutal Assault i ove godine bude jedan od najjačih metal festivala u Evropi. Kako je izgledalo 4 dana apsolutnog metala, pokušaću da vam prenesem u 3 dela izveštaja, uz nadu da će neko dobiti inspiraciju da sledeće godine ode tamo i iz prve ruke iskusi nešto ovako posebno. Mi koji slušamo žestoku muziku u Srbiji nikad nismo imali pravi metal festival, od početka do kraja posvećen zvuku koji nam je najbliži srcu, ali to ne znači da moramo da ostanemo uskraćeni za ovakvo iskustvo, koje vas, budite sigurni, ne može ostaviti ravnodušnim i nepromenjenim.
Dan Nulti: Zagrevanje
Takozvani nulti dan festivala je namenjen da služi kao zagrevanje za tri "zvanična" dana ali neki od bendova koji su nastupali tad su priredili odlične svirke pa se stoga moraju pomenuti ovde.
Čast da otvori festival je dobio češki bend Avenger, čiji je osnivač Honza Kapak, poznat upućenima u srpsku scenu po tome što je sarađivao s bendom Infest na njihovom poslednjem albumu. Njihov težak black/death stil nije baš za slušanje u 5 popodne, po jakom suncu i visokoj temperaturi, pa mislim da bi atmosfera bila mnogo bolja da su svirali negde oko ponoći. Ipak, umeću i zalaganju benda se nema šta zameriti, a logično je i da festival otvori domaći bend.
Verovatno najjače ime nultog dana je bio britanski Anaal Nathrakh, bend koji jako retko svira uživo i poznat je po nekonvencionalnom mešanju grindcore i black metal elemenata sa deonicama čistog vokala, dok je većina pevanja distorzirana... Ako vam ovaj opis nema smisla, to je zato što nije lako objasniti zvuk ovog benda, te preporučujem album Constellation of the Black Widow za one kojima zvuči intrigantno. Mene lično je ovaj nastup oduševio iz više razloga. Prvo, zvuk je bio odličan, vokal se kristalno jasno čuo, bas (koji uživo svira Shane Embury iz Napalm Death-a) je uništavao sve pred sobom, a bend u celini je odlično usviran. Drugo, pevač Dave Hunt je na scenu izašao – sa štakom.
"Desila mi se nezgoda, i imali smo dve opcije – da dodjemo i sviramo, ili da ne budemo ovde. Vi koji znate ko smo mi, i za šta se zalažemo, znate da zapravo nismo imali izbora i da odustajanje ne dolazi u obzir."
Iako je zbog štake bio poprilično statičan, Dave je prosto zračio pozitivnom energijom i ostavio srce na sceni. Zbog toga zaslužuje maskimalan respekt, uprkos tome što se na deonicama čistog vokala pomalo mučio i zvučao kao da peva više iz grla nego iz stomaka.
Nakon Britanaca, na scenu je izašao kultni češki bend Root. Veterani black metala, aktivni još od 1987, su za Brutal Assault pripremili nastup za pamćenje. Njihova muzika sada se pre može opisati kao satanistički heavy/thrash metal (sve u svemu, nešto što se u nekim krugovima definiše kao Dark Metal). Root je posebno zanimljiv za nas jer je bio jedan od prvih inostranih bendova koji su nastupali u Srbiji nakon svih dešavanja devedesetih, i to davne 2003, u Domu Omladine u Beogradu. Budući da imaju toliki staž, Root su izuzetno cenjeni u Češkoj i za nastup na ovom festivalu su dobili vrhunsku produkciju: zvuk je bio odličan,a vatra je sukljala sa stejdža, igrajući po komandi frontmena Jiri "Big Boss" Valtera. Bilo mi je jako drago što sam ispratio ove legende, i to na njihovom domaćem terenu.
Dan Prvi: Od Ruske stepe, preko mračne džungle Brazila, do rituala Drevnog Egipta
Četvrtak, 8. avgust je bio prvi zvaničan dan festivala, a bendovi su počeli da sviraju još u 11h ujutro. Prvi relevantniji bend koji je svirao je bila ruska Arkona, folk metal saženskim vokalom koji je pružio kvalitetnu svirku i koji je publika, uglavnom sačinjena od velikog broja ruskih fanova koji su došli na festival, ispratila sa ovacijama.
Listu učesnika prvog dana su redom sačinjavali neverovatno jaki bendovi, najrazličitijih pravaca: General Surgery, Crowbar, Heaven Shall burn, corrosion of Conformity, Lock up, Krisiun, Sick of it All, Nile, i dva upadljiva, naširoko popularna headlinera, Ministry i Dimmu Borgir.
Zapravo, rekao bih da je najjači adut Brutal Assault-a kao festivala upravo raznovrsnost – za svakog ko sluša žešću muziku (treba imati u vidu BRUTAL deo imena) je bilo po nekoliko bendova svaki dan, a za nekoga ko sluša širok spektar žanrova i podžanrova metala, core-a i panka (kao što je moja malenkost) je prosto svaki dan bio prepun zanimljivih nastupa, do tačke da više nije bilo fizički moguće ispratiti sve kako treba. No ne žalim se, živeti 3 dana na energetskim pićima je mala žrtva za metal.
Što se tiče bendova i njihovih nastupa:
General Surgery – izašli su na binu isprskani krvlju, i kratko ali efektivno odsvirali set brutalnog death metala. Da znaju znanje i poštuju korene žanra pokazali su sviranjem dve obrade, The Day Men Lost od Carnage-a i Maggots in Your Coffin od kultnog Repulsion-a. Malo je reći da su me tim potezom kupili, bio sam oduševljen da te dve pesme čujem uživo.
Crowbar – Sludge iz dubokih močvara Luizijane, jedan od najbitnijih bendova ovog podžanra. Naravno, opravdali su reputaciju i odlično odsvirali, i sa tehničke strane i što se tiče energije i kontakta s publikom. Pevač je napomenuo da su stigli u Jaromer samo 20 minuta pre nastupa, ali se nije osetilo da su umorni ili uzrujani zbog tolike žurbe da se spreme za nastup. Najbolji deo nastupa – Planets Collide
Lock Up – superbend sastavljen od Tomasa Lindberga, pevača benda At the Gates, Nicka Barkera, poznatog kao bubnjara Dimmu Borgira ali i po radu s mnogo drugih bendova, i (opet) Shane Embury-ja, uz trenutno gitaristu Anton Reisenegger-a. Od njih se ništa drugo i nije moglo očekivati sem da rasture, što su i uradili. Masivan zvuk, agresija i Thomasov vrišteći, haotični vokal su obeležili ovu svirku.
Krisiun – ovaj bend uživo uvek pruži makismum od sebe, i brazilska trojka je i sad odsvirala maksimalno energično i tehnički skoro savršeno. Publika je bila veoma raspoložena, i šutke su bile praktično konstantne.
Ministry – ovaj bend ima jako dugačak staž, pioniri su industrial žanra, sluša ih i malo više mainstream publika, i shodno tome su dobili ulogu headlinera za ovo veče, pa i više vremena za svirku. U maniru industriala, zvuk je bio apsolutno preglasan, pa se gitare i nisu preterano dobro čule, ali je ekipa na sceni profesionalno odradila posao i atmosfera je bila veoma holivudska, u smislu da je najbitnije bilo napraviti dobar show, zabaviti i animirati publiku po svaku cenu. Frontmen Al Jourgensen je prednjačio u tome, čak je u jednom trenutku, verovatno strogo koreografisano, pao na binu i nije se pomerao do kraja pesme, a zatim ustao sa širokim osmehom na licu. Set se sastojao od nekoliko pesama sa novog albuma pod naslovom Relapse (99 Percenters i Relapse) i starijih hitova.
Dimmu Borgir – drugi headliner ove večeri. Gužva pred binom za njihov nastup je bila zaista nenormalna. Solidna svirka, profesionalno odradjena, na koju senku samo baca malo slabija setlista. Najbolji odziv publike je bio na starijim pesmama, tipa Mourning Palace, In Death"s Embrace, Puritania. Još jedna zamerka – verovatno u pokušaju da budešto bliže studijskom kvalitetu, na pomenutoj Puritania-i je na nekim mestima umesto vokala išao sample glasa bivšeg člana, Vortex-a. Ovaj potez i nije baš u duhu live svirke, ali ako je do perfekcionizma muzičara kojima je stalo da što vernije originalu odsviraju pesmu, onda mogu to da razumem.
Poslednji bend koji sam gledao je bio Nile. Za razliku od dva nastupa u Srbiji, na kojima se teško moglo razabrati šta se uopšte svira na gitari, zvuk je bio mnogo bolji, pretpostavljam i zbog daleko kvalitetnije i moćnije opreme i razglasa. Ipak se ne može reći da je bilo savršeno, jer je i dalje dosta krčalo na gitari, a činele se relativno slabo čule, ali je stvarno miljama daleko od onoga što sam dosad mogao da čujem. Dalasov vokal je bio odličan, a frontmen sjajno raspoložen. Setlista je uključivala najveće hitove dosadašnje diskografije benda: Kafir! , Sacrifice Unto Sebek, Defiling the Gates of Ishtar, Ithyphallic , Supreme Humanism of Megalomania , Permitting the Noble Dead to Descend to the Underworld ,Sarcophagus ,Black Seeds of Vengeance. Nastup je skraćen jer je bubnjar George Kollias imao problema sa pedalom za bas bubanj. Naime, tokom pesme Permitting the Noble Dead, Kollias je u žaru svirke slomio duplu bas pedalu, pa je usledila kraća pauza dok su se udruženim naporima on i tehničari trudili da je osposobe.
Dok je to trajalo, Dalas je pričao s publikom i naterao nas da svi zajedno skandiramo "Don't break your drums, George!" Što se mene tiče, George može da rasturi koliko god bubnjeva hoće, jer čovek je neprikosnoven u onome što radi, i malo ko se po jačini udaraca i brzini može meriti s njim. Priliku da se dokaže je dobio već u sledećoj pesmi, jer pedala NIJE popravljena, već je pesme koje su pisane za duplu pedalu morao odsvirati koristeći samo jednu, funkcionalnu, pedalu. Kunem se, nikakvu razliku u pesmama nisam mogao da uočim. Drago mi je da sam slušao Nile kako treba,jer sam konačno lepo osetio uživo energiju benda kako je imaju na albumima.
Ako je prvi dan festivala bio žestok u smislu količine i intenziteta svirki koje je trebalo ispratiti, drugi dan se pokazao kao još žešći, a najveća (prijatna i neprijatna) iznenadjenja festivala su tek kasnije usledila. Ali o tome u drugom delu izveštaja, koji možete očekivati koliko sutra...
Izveštaj i fotografije: Ivan Đorđević
